U Ljubljanu smo stigli u predvečerje. Uz letnji pljusak. Do centra smo se spustili kroz uske uličice, pored nečije bašte. Ili je to više bašti na jednom mestu. Ne znam, ali izgleda nestvarno.
Neočekujući takav prizor zastajem i posmatram taj zeleni momenat. Na sredini se nalazi česma, ona stara metalna, što se mora gurati gore-dole da bi voda izlazila. Okolo luk, grašak, zelena salata, razno cveće i kruškice koje će biti zrele za koji dan. Dobrodošla!
Pored nas na bajsevima zuje ljudi, Vule se buni što sam tako spora i fotkam svaku stvarčicu koja me zainteresuje. Uskoro počinje neka vrlo bitna fudbalska utakmica i on MORA da je gleda.
I dok tražimo odgovarajuće mesto za gledanje tekme, krajičkom oka skontam poznatu facu.
E što volim takve situacije koje znaju da začine putovanje samo tako!
Ispostavilo se da Boško koji je proputovao, maltene, ceo svet i njegov drugar pola sveta, su dodali posebnu šaru na naš ljubljanski milje.
Scena je idealna za pamćenje- pab, ljubljanci, tekma i vino "Frajer".
Kasnije, negde pred fajront, prilazi mi simpatični lokalac, pogleda me i zapeva:
"Ovo je zemlja za nas
Ovo je zemlja za sve naše ljude
Ovo je kuća za nas
Ovo je kuća za svu našu decu"
pa nastavljamo zajedno:
"Pogledaj me, o pogledaj me
Očima deteta"
Ujutro je sunčano i toplo, taman kako treba. Pijemo kafu, jedemo hrskave sendviče u blizini Ljubljanice i čitamo. Kao da smo tu svaki, a ne samo jedan dan.
Posle smo se spustili do Pirana. Na vožnju biciklom, ručak uz more i obećanje da ću se vratiti jednom, da malo ostanem. Da šetam kroz uske kamene ulice, osluškujem zvuke iz raznobojnih visokih kuća i, dok zveckaju tanjiri zamišljam piranske porodice za stolom. Tanjir paste sa sugom od paradajza i belog luka, čaša crnog vina i komad domaćeg hleba, da se posle omaže sugo. A možda i oni jedu kao i mi, bavete sa vongolama, belim lukom i belim vinom. I malo peršuna. Onako po morski... Sasvim moguće.
U Grožnjanu, mom omiljenom mestu u Istri, Vule gleda još jednu utakmicu. Ja gledam Grožnjan. Zbog utakmice Hrvatska-Italija, ulice su skoro prazne. Tek iz pokoje kuća se čuju ovacije i komentator. Inače je pusto.
Dok se šetkam kroz hladovinu od kamena i zelenila, na malom trgiću niotkuda začujem operu. Uživo. Klavir svira, ona peva, ori se trgić. Okrećem se oko sebe pokušavajući da skontam iz koje kuće dolazi. Izgleda da je ona sa rezeda zelenim šalukatrima. Virkam kroz prorez, vidim veliku prostoriju, polupraznu, crni klavir i nju. Peva, i šara po mom istarskom miljeu. Milina...
I taman kada sam pomislila da će ovo biti jedno od onih putovanja kada je sve kako treba i nigde nisam omašila, stigli smo u Pulu. Nikako mi se ta haotičnost nije uklapala u uspostavljeni mir i opuštenost. I milje bi nam dobio baš bezveznu šaru da nije bilo "Farabuta".
Kao da sam predosećala da me čeka nešto posebno. Uverila sam Vuleta da garant vredi sesti u kola, voziti se petnaest minuta do Sisplaca, izgubiti se par puta. I vredelo je. Karpaćo od hobotnice i orade, pašteta od trilja i ugora, hrskava salata sa feta sirom i maslinovo ulje, ono koje samo Istra može da da, učinili su svoje. Ko se još sećao prašnjave i bučne pulske ulice?!
Sutra smo se vratili na ručak, na domaću testeninu i školjke. Da čitamo Harukija uz rashlađenu Malvaziju a posle i uz kremasti mus od čokolade i merloa. Mogli smo sedeti tu ceo dan al trebalo je otići do Vodnjana. Popiti kafu na trgu i kupiti maslinovo ulje.
U Vodnjanu sam stalno imala osećaj kao da sam u nekom italijanskom filmu iz šezdesetih. Kao da je vreme stalo. Vule i ja, na glavnom trgu, pijemo kapućino. Raspitujemo se gde možemo naći Livia.
"Livio, eno ga preko. Sedi." pokazuje nam sredovečna, simpatična konobarica.
"Livio!!!" zaorio se trg.
"Evo neki ljudi žele kupiti maslinovo ulje" viče ona dok lenjo prelazi osunčani trg.
Eh taj Vodnjan, tek je to duša istarska.
Jedva čekam da se vratim.