U parku Žofin iznajmljuju pedaline. Želela sam da kupimo ručak u "Au Gourmand", pivo i piknikujemo na Vltavi. Plan nije uspeo, naravno. Jer Miljan nije bio gladan a ja moj tart sa lukom sam pojela čim sam izašla iz "Au Gormanda". Suviše dobro je mirisao iz papirne kesice. A malo smo se bili i posvađali tu, baš na onom glavnom trgu. Pomirili smo se već na sledećem. I iznajmili pedaline u parku.
Na Vltavi je sunce sijalo, onako jesenjski a mi smo se zarumenili od toplote, piva i čipsa sa wasabijem. Mogla sam da ostanem tu celu večnost, okružena žuborom reke, zelenilom i raskošnim praškim fasadama. Tu gde se prošlost, sadašnjost i budućnost tako dobro uklapaju.
Kad smo vratili pedalinu, park je bio osunčan menim najdražim suncem. S jeseni je to oko tri, pola četiri. Nekoliko ljudi je leškarilo na suncu. Konačno je naše pravićemo-piknik-u-parku ćebence ispunilo svoju svrhu kada smo ga rasprostrli na zelenu, zelenu travu.
Zaspala sam dok sam čitala knjigu, naslonjena na Miljanovo rame. Trgnula sam se i otvorila oči, na momenat ne znajući gde se nalazim. Kroz krošnje drveća se se nazirali krovovi Hradčana a ja sam osećala onu slatku smirenost koju nosi dremka na poslepodnevnom suncu.
Uveče smo išli na koncert. Na najbolji koncert ikad.
Tu noć dok ležim u krevetu uskomešanih osećanja, srce mi je puno a duša mi treperi od sreće.
Znam da ću se vratiti u Prag.
