02 03 Hleb & Lale, food & photography: Gost na blogu, Ivana. Iliti, šta ima u Bugarskoj? 04 05 15 16 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 31 32 33

Gost na blogu, Ivana. Iliti, šta ima u Bugarskoj?

34

U subotu smo pravili bugarsko veče. Pored standardne ekipe, pridružili su nam se Mišić, koji me je oduševio plesanjem i Staša, moj novi virtuelni, sada novi, stvarni prijatelj.
Sve je bilo skoro kao inače, red smeha, red lake rasprave i po koja treš pesma. 
Naša domaćica, Ivana, je spremila  pravu bugarsku gozbu: potaž od bundeve i povrća, punjene sušene paprike, šopsku salatu i najčokoladniju salamu na svetu sa mirisom ruma. A Bobi je ispekao svoj čuveni hleb sa maslinama.
Nas dve smo se upoznale  u prvom razedu gimanazije i od tada je ona konstanta u mom životu. Prošle smo zajedno kroz sito i rešeto, ljubavno i životno. Koliko smo različite, toliko smo iste.
Danas na blogu vam predstavljam moju najbolju prijateljicu, kumu, soul mejta, moju darling, Ivanu.



Kakva je Bugarska? Pitamo se moji prijatelji i ja često. I nismo imali odgovor niti predstavu. Na karti je Bugarska pored naše zemlje, na vestima su nas zajedno svrstavali pod termin ‘Balkans‘, a sada pod ‘South Eastern Europe’, jer je korektnije. 
Bugarski jezik bolje razumem od Makedonskog i Slovenačkog, ali mi ni to nije bilo dovoljno da steknem bilo kakvu sliku o zemlji. Kroz Bugarsku se prolazi na putu za Tursku, čujemo da neko ide u Bugarsku na more, znamo da je Stara Planina koliko naša toliko i Bugarska. I više od toga ništa...Krivi smo priznajem, a delimično i lenji da istražujemo i učimo. Krivi su i naši roditelji i stereotipi koji postoje o ovoj zemlji. Sve u svemu – nakupilo se dosta toga što nas drži u neznanju i ‘neotkrivanju’ Bugarske kao evropske zemlje koju treba posetiti.



Tako sam ja, neplanski, otišla u Bugarsku. Obradovala sam se što je konferencija na koju sam pozvana baš tamo, i to u gradu na Dunavu, reci na kojoj leži i moj grad. I zaista sam osećala iskrenu radost što ću ispitati nešto novo, neotkriveno, što ne idem turistički, nego ću se družiti sa lokalcima. Kako inače ne volim da se pripremam kada krećem na put (nikada ne pravim raspored šta ću obići, pustim da me vodi osećaj kada tamo stignem, i preporuke ljudi koje sretnem, a ako ne sretnem, dovoljno je samo upijati atmosferu i ići ‘po osećaju’), ni ovog puta se nisam pripremila. Znala sam ime grada – Ruse, i neke osnovne podatke. A ostalo sam planirala da otkrijem ‘na licu mesta’.



‘Na licu mesta’ je bila prava metoda za upoznavanje ovog grada. Za sve nas gurmanluku sklone, ukusi i mirisi su ono što ostane u sećanju o nekom mestu. I ljudi…njihova lica, priče, toplina, reči. U gradu Ruse na Dunavu u Bugarskoj, ukusi i mirisi bili su intenzivniji nego ikada do sada. Tu su bili koncentrovani ukusi mog detinjstva, ukusi baka Kicine južnjačke šarene kuhinje. Vratile su se slike zlatno-narandžastog pečenog krompira, sjajnog crvenkastog pirinča, pečenih paprika sa peršunom i belim lukom, pohovane piletine, zapečenog i zarumenjenog jela ‘gravče na tavče’, tople zlatno-žute pogače. Istovremeno su me ispunavale i seta i radost, kao da kroz hranu gledam fotografije sebe i svoje porodice. Svaki postavljen sto bio je sto moje bake, svaki zalogaj je bio prepoznatljivog ukusa i vraćao me je u detinjstvo. Svaki obrok u ovom gradu sam iščekivala sa ushićenjem, bio je to moj lični vremeplov, evociranje uspomena u nastavcima. I svaki nastavak je bio tako blizak, poznat, kao da sam uvek jela baš tu hranu, baš na tom mestu. 



Osećaj poznatog i bliskog se nastavio i sa ljudima, sličan jezik, potpuno razumevanje srcem, veselje bez razloga i usiljenosti. Stanovnici grada Ruse su bili otvoreni, bliski, razumeli smo se na ‘prvi susret’. Nalazili smo se bez dogovora, teme su se nizale baš kao da smo godinama razgovarali i samo se nadovezivali, smejali smo se na isti način, istim šalama, sve je teklo kako treba da teče među prijateljima.
Čudno je kako hrana i ljudi puno govore o mestu, više nego građevine i suvoparne istorijske priče sa brojkama. Još je čudnije kako mi je Bugarska odjednom postala bliska. Više nije ‘tamo neka zemlja’, ona sada za mene ima svoj identitet, mesto u glavi i srcu, ona je zemlja koju preporučujem za posetiti. Ruse je samo jedno od mogućnosti...



Punjene sušene paprike sa dva nadeva
(verzija za štampu)

I nadev (za 10 većih paprika)

2 veće šargarepe, narendane
Pola glavice korena celera, narendane
Pola glavice crnog luka, narendanog
Šolja pirinča (250ml)
Maslinovo ulje
Šaka seskanih oraha
Kašičica sminduha,
Kašičica čubrice
Šarena so (specijalni bugarski začin koji se sastoji od paprike, soli, mlevene čubrice I  sminduha)
Peršunov list
So

Propržiti šargarepu, celer I luk zajedno na maslinovom ulju dok ne dobiju lepu zlatnu boju. Staviti šolju pirinča I pustiti par minuta da pirinač upije ukus povrća. Zatim dodati tri šolje vode, staviti sminduh, čubricu, šarenu so i običnu so i kuvati kao klasičan rižoto, na umerenoj vatri. Pred kraj kuvanja dodati orahe i sveži peršunov list. Napuniti paprike, blago ih poprskati  uljem i peći petnaestak minuta na 200C. Paprike pre punjenja treba potopiti desetak minuta u toploj vodi da omekšaju.

II nadev (za 10 većih paprika)

5 - 6 većih krompira
1 struk praziluka, srednje debljine
2 čena belog luka
Maslinovo ulje
Kašičica sminduha,
Kašičica čubrice
Šarena so (specijalni bugarski začin koji se sastoji od paprike, soli, mlevene čubrice I sminduha)
Suva tucana ljuta paprika
Peršunov list
So

Obariti krompir i usitniti ga tako da bude i manjih i većih komada, kao i pirea. Praziluk I beli luk propržiti na maslinovom ulju, dok ne dobiju lepu zlatnu boju. Isključiti vatru I dodati usitnjeni krompir, sminduh, čubricu, šarenu so, ljutu tucanu papriku, so i peršun. Napuniti paprike, blago ih poprskati uljem i peći petnaestak minuta na 200C. Paprike pre punjenja treba potopiti desetak minuta u toploj vodi da omekšaju.




Prijatno!

Labels: , , , ,

35 36 37 38