Taj dan smo se vraćali vozom iz Firence (Firenza), gladni. Nismo imali pojma gde i kako ćemo večerati jer stižemo u Ćertaldo (Certaldo), malo mesto o kojem ne znamo ama baš ništa, osim gde je železnička stanica.
Jer su nas u San Điminjanu (San Gimignano) ošišali prethodno veče pa iz principa nismo hteli tamo da idemo.
I, jer kuhinja na farmi na kojoj smo odseli se ne greje (jer smo jedini gosti) i toliko je ledena da se u momentu gubi apetit.
Ćertaldo, slatko mestašce ne obećava baš. Cvokoćemo na glavnom trgu i većamo na koju stranu.
Levo- neki nešarmantni kafić sa par dedica u njemu.
Desno- fensi restoran gde pasta košta 15 evra.
Preko puta- restorančić, dupke pun, sa dečijim crtežom gusara na reklami, al sa primamljivim cenama.
Odluka doneta, kako smo ušli, tako smo izašli. Kaže teta vratite se za sat vremena. Miljan besan, hladan, gladan protestuje- neće, bre, on da čeka toliko dugo! Ajmo kući!
Čuš ajmo kući u nedođiju, gladni!
Nema šanse.
Zaputismo se mi kod onih dedica na aperitivo. Taman baš italijanski. Svi uvek idu na pićence pre večere.
I sedimo mi tako sa dedicama, grickamo kikiriki i pijemo isto što i oni x2. Miljan se pravi da čita novine, ja gledam neki regionalni, smešni kanal i nije nam uopšte loše.
Bolju italijanštinu nismo mogli dobiti, mislim se ja.
A onda u gusarskom restoranu, koji drže mlada teta (konobarica) i njen muž (kuvar), naručimo najukusnija jela koja smo ikad probali. Jednostavna i ispunjavajuća, istinska kućina povera toskana (cucina povera toscana) u svom punom sjaju.
I domaće vino u keramičkom bokalu.
I sve to doprinese da se nacvrcamo od čiste sreće i dobrog vina i da se ja zaglavim u wc-u.
Nikad neću zaboraviti kako plačem od smeha dok čekam da neko naiđe i spasi me. Dobrih 15 minuta.
Kako sam na kraju uspela, nemam pojma. Kada sam izašla smejući se, vidim Miljančeta kako kontemplira o tome šta da uzme za desert. Ne izgleda zabrinuto uopšte.
Nisam ni mogla da se ljutim na njega kada mi je predložio da podelimo čokoladnu tortu.
Njoki sa ovčijim sirom
(verzija za štampu)
Originalni recept, blago korigovan
300 ml mleka
50 grama
putera
150 grama
brašna + 2 kašike brašna+ brašno za posipanje
1 jaje
1 žumance
120 grama
punomasnog ovčijeg sira (domaći sir u kriškama)
½ kašicice
soli
Biber
¼ kašikice
muskatnog oraha
Maslinovo
ulje (hladno ceđeno)
Ulje od tartufa
Sveži
bosiljak
→ Zagrejati mleko da proključa pa smanjiti temperaturu na
srednju i dodati puter. Kada se puter
otopi dodati narendan muskatni
orah, so i biber.
→
Dodavati brašno polako i sve vreme mutiti sa žicom za mućenje. Kada se
utroši brašno, skloniti sa šporeta i
umešati jaje i žumance. Vratiti na šporet pa dodavati i jednu po jednu kašiku
brašna. Sve vreme mešati mutilicom.
→
Kada smeša bude izgledala poput jako gustog sosa, skloniti sa šporeta, dodati
izdrobljeni sir i nastaviti mešanje varjačom dok se sir ne sjedini sa smešom.
Ukoliko je ostalo par grudvica sira, ne brinite, to neće uticati na izradu njoki.
→
Ohlađenu smesu premestiti u
frižider na minimum sat vremena.
→ Na
dobro pobrašnjavenu površinu izručiti hladnu smesu , posuti brašnom i
oblikovati u loptu.
Budite
pažljivi da ne preterate sa brašnom jer će njoki onda biti tvrdi. Čim se testo
počne lepo oblikovati bez lepljenja i raspadanja, prestati sa posipanjem brašna.
→ Loptu
podeliti na manje delove i od njih razvaljati dugačke valjke debljine palca.
Valjke nožem izrezati na komadiće.
→ Komadiće brašnjavim prstima oblikovati u lopticu pa palcem prevući preko viljuške kako bi se napravile brazdice.
Ovaj korak možete preskočiti ukoliko nemate vremena. Brazde služe kako bi njoki
bolje primile sos u kojima će se služiti.
→ Vodu
zagrejati u velikoj šerpi do ključanja, pa posoliti. Ubaciti po 10 njoki
odjednom, ne više, da se ne bi zalepile
u toku kuvanja. Kada isplivaju na površinu, njoki su skuvani.
→ Izvaditi
iz šerpe cediljkom i premestiti u tanjir za služenje.
→ Posuti
maslinovim uljem, uljem od tartufa i rendanim pekorinom ili parmezanom.
→ Ukrasiti
sa listićima svežeg bosiljka i poslužiti odmah.
Prijatno!