Kuća je tamo gde je srce

"E' un mondo difficile, e vita intensa
felicità a momenti
e futuro incerto
il fuoco e l'acqua
concerto e calma
sonata di vento
e nostra piccola vita
e nostro grande cuore."
"Ne mogu da verujem da vas dvoje ostajete. Pa vi ste savršeni materijal za odlazak!" čujem Komara  kako otpozadi dovikuje dok se vozimo prema Novom Sadu.
Sedim napred u smešnom Mazda kombiju, majstor Miljan vozi, pogledam ga i nasmejem se da ga uverim da mislim kako Komar lupeta gluposti. U sebi se po hiljaditi put zapitam da li radimo pravu stvar. Znam da se on to isto pita.
Uzeti kredit u ovoj ludoj zemlji, u ovo ludo vreme. Da li smo i mi ludi?

Jednom sam živela u crvenoj kući pored škole, u Borovu Naselju, imala psa Filija i skoro celu familiju u radijusu od 20 minuta. Pa se život desio i familija je otišla na radijus od 5 sati do 3 dana.
I mi smo trebali da odemo. U Ingolštat (Ingolstadt), slatki grad u Bavarskoj čiji centar podseća na centar Novog Sada.
Prvo je otišao tata. Ostavio nam srce i krenuo da utaba put. Al dok je on utabavao put u Ingolštatu, Vule je utabao put u Novom Sadu i nije hteo da ode. A onda nije htela ni mama. Ja sam bila u paketu sa mamom, a i nisam se ništa pitala. Tata je hteo da bude tamo gde mu je srce pa je zamenio slatki centar Ingolštata za Novi Sad. Da li su bili ludi svi troje?
Ne znam.
Svake godine idem u Ingolštat, šetam se njegovim ulicama i pokušavam da zamislim kakav bi bio moj život da smo te '92 otišli u Nemačku. Nikad ne uspem jer mi se uvek ispreči neka scena mene kako se vraćam kući iz gimnazije sa društvancetom. Ili naših porodičnih ručkova uz Dunav. Putovanja i sreće što se vraćam kući...

Da li smo ludi što ostajemo?
Srce kaže da je kuća ovde. Ono najbolje zna. Kad srce bude htelo da se preseli, preselićemo se i mi.
Nismo ludi:)


Prijatno!