Znate ono, što na umu to na drumu. Ta sam fela.
U kombinaciji sa onim, prvo kupiš svu opremu pa kreneš u poduhvat. Pa ti poduhvat dosadi za dve nedelje. Onda spakuješ opremu na dno ormara i tražiš novi poduhvat. Mogu na prste jedne ruke da nabrojim poduhvate koji su opstali. Među njima je i moje srećno mesto, ovaj blog.
Ne znam šta se tačno desilo pa da te osobine padnu u zapećak, al znam da je vaša podrška poprilično zaslužna za to.
Pisanje bloga mi je donelo neverovatno ispunjenje i inspiraciju. Kroz njega sam upoznala jedan novi svet, ljude i priče koji su mi oplemenili život. Za samo godinu dana sam naučila toliko novih stvari a tek sam zagrebala po površini.
Nikad neću zaboraviti kada je Miljan ponudio da proda svog ljubimca, bicikl, da bi meni kupio fotoaparat.
Prijatelje koji su mi ostavljali komentare, u prvim danima blogovanje, ne zato što su odjednom počeli da kuvaju, već zato što su videli da je meni ovaj blog važan i da verujem u ovaj poduhvat.
Senku, bez koje blog, verovatno, ne bi postojao.
I sve vas koji izdvojite vreme da pročitate moje pričice i recepte. Da napišete komentar, mejl ili poruku. Meni to jaaaaako puno znači.
Ne mogu se dovoljno zahvaliti rečima.
Mogu vam napraviti kapkejkse, meke i sočne što mirišu na kokos i Gocinu vanilu iz Danske. Sa kremom od sira i Milicinim kupinama u prahu. Umotanim u Jovankine omotače iz Nju Jorka.
I pokloniti jednu divnu knjigu/kuvar.
Priču devojke sa farme "Poggio Alloro" koja se nalazi pored jednog od najlepših mesta koja sam posetila, San Điminjana (San Gimignano).
Knjiga je na engleskom jeziku, ilustrovana je divnim fotografijama Toskane i sadrži prave toskanske recepte koji se danas pripremaju širom domaćinstava u ovom delu Italije.
Sara piše jednostavnim jezikom i kroz svaku rečenicu se može osetiti koliko voli svoju porodicu i život.
Dovoljno je da ostavite komentar, svoje ime ili šta god poželite, ovde ili na fejsbuku ispod objave o postu do utorka u podne.
Komentare ću ubaciti u Random.org i u utorak objaviti ko će uskoro uživati u toskanskim pričama i receptima:)
Kapkejks
sa kokosom, limunom i belom čokoladom
Za 15 kapkejksa:
125 g putera (omekšao na sobnoj
temperaturi)
150 g šećera
1 šolja* brašna (meko, tip 500)
½ šolje* kokosa
½ šolje* mleka
¼ kašikice sode bikarbone
½ kašikice praška za pecivo
125 g milerama
2 jaja
1 limun (isceđen sok i
narendana korica)
½ mahune vanile
125 g bele čokolade (izlomljene
na kockice)
*šolja-250 ml
Krema:
70g putera (omekšao na sobnoj
temperaturi)
100 g šećera u prahu
30 g kupina u prahu (ukoliko ih
nemate u kremu možete dodati sok ili koricu od limuna)
40 g krem sira alla kajmak (ili
krem sir po želji)
60 g Ella sira (ili sir što
manje slan i kiseo)
→ Rernu uključiti na 180°C.
→ Šećer i puter penasto umutiti mikserom.
→ Dodati jedno po jedno
jaje i kratko umikasti da se jaja izmešaju sa puterom i šećerom.
→ Polovinu brašna i kokosa
polako umešati u smešu pa dodati prašak za pecivo i sodu bikarbonu, vanilu i sok i
koricu od limuna.
→ Dodati mileram i mleko, lagano mešati i dodati ostatak brašna i kokosa. Pažljivo mešajte kako se smeša ne bi previše izradila.
→ Smešu sipati u mafin korpice (oko ¾ korpice) i u njih ubaciti
kockice bele čokolade.
→ Peći kapkejke oko 20 minuta u već zagrejanoj rerni (čačkalicom
probodite sredinu pa ako izađe čista, gotovi su). Izvaditi ih iz rerne i
tepsije i ostaviti da se potpuno ohlade na sobnoj tempreturi.
→ Dok se kapkejksi peku, pripremite kremu. Umutite penasto puter sa
šećerom u prahu, dodajte prah od kupina i sireve. Izmešajte i sklonite sa
strane.
→ Ohlađene kapkejke ukrasite kremom i stavite u frižider.
→ Pola sata pre služenja izvadite ih iz frižidera da se malo
opuste.
Savršeni su za svaku priliku. Meni
su najslađi ujutro uz čašu hladnog mleka:)
Hvala!
P.S. Danas moja dobra prijateljica iz blogorazreda, Zoka, slavi isto prvi rođus. Obiđite i nju, čeka vas nešto lepo;)