Vule se zove Vuk. Malo je i vuk samotnjak.
Veseljak i pozitivac u duši s jedne strane, povukao od naših Poljaka ono najveselije. S druge strane, gorštak iz Crne Gore, samuje, zna da čita knjigu satima, bilo gde, potpuno odsečen od celog sveta. Sam je sebi dobro društvo.
Vule ne pita puno. Živi u sadašnjosti i tako i priča sa tobom. Šta misliš, voliš i želiš da pričaš baš tada kada si sa njim, pričaš. Tako i on sa tobom. Nikad ne postavlja suvišna pitanja. Radoznalost, nula poena. A još manje voli da se njemu postavljaju takva pitanja.
Moja sušta suprotnost. Ja se, naravno, uopšte ne obazirem na gorštaka. Kod mene hara vesela Poljakinja i bučna Ličanka. Za njega uvek imam spremno 1000 zašto. I zahtevam 1000 zato. Najčešće ne dobijem ono šta želim. Budu to suvi i šturi odgovori. Al ja iz njih izvučem maksimum pa na kraju sklopim priču. I tako oduvek.
Nekako s godinama taj gorštak se povukao preda mnom, popustio, pa onaj veseli Poljak sve češće dominira.
On mi šalje fotografije interesantne hrane koju jede, konsultuje se sa mnom oko raznih bitnih, nekad i nebitnih stvari. Donosi suvenire sa putovanja. Kupuje žute duboke starke, lude haljine i majice, najsavršenije sandale/japanke, baš onakve kakve sam sanjala.
Kupi avionsku kartu da dođem kod njega.
I ja odem :)
"Pravila su uvek tako stara,
zašto moram njima da se klanjam?
Nije važno, pričaj mi o sreći,
nešto lepo kao čokolada.
Ovaj put je porodično stablo,
mali prostor koji tako volim.
Sve je spremno, to je moja snaga,
nežni ljudi različitih strana.
Kad se neko nečem dobro nada"
Nekako s godinama taj gorštak se povukao preda mnom, popustio, pa onaj veseli Poljak sve češće dominira.
On mi šalje fotografije interesantne hrane koju jede, konsultuje se sa mnom oko raznih bitnih, nekad i nebitnih stvari. Donosi suvenire sa putovanja. Kupuje žute duboke starke, lude haljine i majice, najsavršenije sandale/japanke, baš onakve kakve sam sanjala.
Kupi avionsku kartu da dođem kod njega.
I ja odem :)
Topli
sendvič sa pestom od
sremuša
U Hong Kongu ima toliko dobre i neobične hrane da čovek ne zna šta da prvo da proba. Ali nema dobrog hleba. A kad nema dobrog hleba, nema ni dobrih sendviča. Ni toplih ni hladnih. A to ume baš da nedostaje.
Ovo je ujedno i moja ulaznica za blogoigricu Ajme, koliko nas je!
Feta sir
Mleko
Edamer (izrendan)
Puter
Šeri paradajz
Masline
→ Izgnječiti feta sir i dodati vrlo malo
mleka, tek toliko da se dobije kremastija konzistencija.
→ Dva parčeta hleba (najbolje domaći
hleb poput ćabate) namazati sa puterom samo sa jedne strane.
→ Sa druge strane namazati feta sir,
pesto od sremuša i poređati u debljem sloju izrendani edamer. Preklopiti sa
drugim parčetom hleba tako da strana sa puterom bude od gore.
→ Zagrejati tiganj na srednje jakoj
vatri pa neposredno pred stavljanje sendviča, smanjiti temperaturu na srednje
nižu.
→ Peći sendvič sa jedne i druge strane
dok se sir ne rastopi a hleb dobije hrskavu koricu.
→ Preseći na pola i služiti toplo uz
šeri paradajz i masline.
Ukoliko vam hleb počne prebrzo da se
rumeni u odnosu na topljenje sira, povremeno sklonite tiganj sa ringle na minut, pa ponovo vratite na ringlu.
Uživajte, sledeće javljanje će biti sa drugog kontinenta:)
"Pravila su uvek tako stara,
zašto moram njima da se klanjam?
Nije važno, pričaj mi o sreći,
nešto lepo kao čokolada.
Ovaj put je porodično stablo,
mali prostor koji tako volim.
Sve je spremno, to je moja snaga,
nežni ljudi različitih strana.
Kad se neko nečem dobro nada"