02 03 Hleb & Lale, food & photography: Vanilasti raj 04 05 15 16 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 31 32 33

Vanilasti raj

34

"Ima dana kad hoću da batalim reči i da ne napišem ni slovca više. Kao na primer danas. Onda razmišljam kako ću da namestim poslastičarnicu.

Leti bi u mojoj poslastičarnici bile voćne torte, sa mnogo svežeg voća i sa pudingom i sa malo kora. Zimi bi u mojoj poslastičarnici bile čokoladne torte, sa mnogo čokolade i sa malo kora. Recepti za torte bili bi isključivo mamini i bakini. Ne bi bilo svih onih modernih šareniša i ukrasa i džidža bidža po njima, jer lepota je u jednostavnosti. Bar kad su torte u pitanju.

Ne bi to bila velika poslastičarnica, imala bi 5 stolova, okruglih. I 3 stola u bašti, u kojoj bi bilo jedno veliko drvo, ne znam koje marke. U mojoj poslastičarnici pio bi se čaj najvećma, ali i limunada i boza i soda. Uz parče torte gost bi dobijao i papirčić sa pričom za taj dan. Priče bih ja pisala svakog jutra. U stvari ne, ne bi moglo da bude priče, jer bih poslastičarnicu i otvorila zato što sam batalila reči i priče." Staša Vukadinović


Razmišljam o Stašinom statusu. Starinske torte, kolači hm, kako to da toliko nemam odnos prema njima?
Mama je pravila te klasike skoro uvek. Vasina torta, Žerbo kocke, London štangle, oni čupavci sa kokosom... Nikad to nisam volela. Hurmašice jesam, priznajem. I baklavu. Ali njih nije pravila toliko često kao što je pravila Žerbo. Jer svi su voleli te kolače, Vule ih i dan danas obožava. Tada sam sve vreme mislila da ne volim slatko. U stvari samo nisam volela te starinske kolače. I torte.


"Jel imaš ti neki kolač iz detinjstva koji ti je ostao posebno u sećanju?" pitam mamu.
Vidim da sam je iznenadila tim pitanjem, zna ona šta ja mislim o starinskim kolačima. Razmišlja.
"Sećam se, kao da je danas, slatkastog mirisa prhkih roščića koje je mama pravila za praznike. Svi kolači su stojali poređani u spavaćoj sobi. Mirisalo je na vanilu i te kolače sam baš obožavala. Nisu oni bili ništa posebno, puter, jaja, korica limuna..." odogovara setno, sa toliko ljubavi da mogu da osetim miris vanile u vazduhu. I moju želju da imam i ja starinski kolač. Neki jednostavan, neki koji osim uživanja budi i sećanja. Nije samo super ukusan već ima i priču koja Nešto znači.


Kopam po stranicama sećanja i tražim neki kolač da se zakačim.
Hurmašice, ne. Volim jako al ne prenose ništa. Baklava, to su pravili jednom u sto godina, nisam ni stigla da se vežem. Pita sa bundevom, hm...ne, ništa tu nema. Samo divnoća ukusa.
Pogačice sa čvarcima, tu ima puno tog Nešto ali to nije kolač. Mora biti kolač.

Vanilice sa domaćim džemom od ribizla.
Niko ne zna da napravi tako savršene vanilice kao mama. Prhke su do besvesti, bele, mirišu na vanilu a u sredini se crveni džem, skuvan dan pre. Kiselkast je i ne postoji savršeniji spoj sa tim vanilastim rajom.
Napravljene su samo za mene i sadrže Nešto. Ljubav, posvećenost i sigurnost.


Nekoliko dana posle, Staša je došla da pravimo vanilice.

Vanilice

200 g putera (omekšalog na sobnoj temperaturi)
3 žumanca
100g mlevenih oraha
150g šećera
350 g brašna T400 (prosejanog)
60 ml mleka

100 g šećer u prahu u koji se doda dve kesice vanilin šećera

Rernu uključiti na 170°C. Umutiti puter i šećer. Dodati žumanca i penasto umutiti.
Dodati orahe i brašno i umestiti lepo glatko testo.
Razvući oklagijom na pola prsta(0,5cm) i vaditi modlama za vanilice.
Peći u zagrejanoj rerni 15 minuta. Pažjivo prebaciti krugove na rešetku.
Kada se ohlade, gornji deo uvaljati u šećer u prahu a donji premazati domaćim pekmezom od kajsije. Spojiti delove pa uvaljati sam donji deo i bočne ivice u šećer u prahu.

Vanilice su sve lepše i lepše što duže stoje.
(verzija za štampu)

Hvala 
Stašinoj mami Slobodanki za recept; Ognjenu Vlaškalinu za iskazanu profesionalnost za mlevenje oraha, biznis savete i za asistiranje fotografisanju; mojoj Milici za strpljenje kod negodovanja starinskih kolača; Staši za inspiraciju

Labels: ,

35 36 37 38