Pred kraj 2004 godine uzela sam čekić i slomila sama sebi srce. Spakovala kofere i otišla u Milano. Posle se vratila da otpratim Vuleta u Hong Kong, da učim, tugujem jer mi je umro deda. Bilo mi je grozno i jedva sam čekala maj, da se vratim u Milano i započnem novi život. Srce da zalepim sa ciao bella, come stai. Gradom koji sam osećala da postaje moja nova kuća.
Opet sam imala sreće. Živela sam kod prijatelja. U jednom od najlepših delova Milana, Naviglio Grande. Pored kanala, u moru kafića, restorana, knjižara. Kul faktor 100. Nisam imala bajs ali sam obožavala tramvaj. Da se vozam što duže i razgledam. Sa slušalicama u ušima i albumom Keane, Hopes and fears, simbolično. I skoro nikad nisam bila sama.
Srela sam dečka. Italijana. Rođen isti dan kao i ja samo godinu dana pre. I vozio je Fiat Panda. On i brat su držali super, simpa bar Wallaroo. Kada nisam radila, bila sam tamo. Pila koktel Ipanema koji sam izmenila pa su ga nazvali IpaNena (rum, nana, kisela voda i marakuja). Jela piadinu Brazil (brie, crudo, rukola i salsa rosa). I smejala se, non stop se smejala. Italijanski je postao moj srpski. I svi su me tamo znali. I skoro nikad nisam bila sama.
Stigla sam i do Pulje. Na jezero Como. Jezero Lecco. Htela sam da postanem milanese i bila sam na dobrom putu.
Našla sam novi posao. Opet u nekom bezveznjikavom, dosta velikom baru ali ovog puta gazde su bile ok. I šanker. Svi su bili calabresi i rođaci. Osim Alea, šankera, on je bio iz Verone. Veroneze, valjda. Samo on i ja smo bili intruderi. Gazda se zvao Fedele Amante (verni ljubavnik), smešno i nekako obećavajuće.
Avgust u Milanu je okrutan. Prazan grad, prazni kafići. Prazan i naš bar beše. Pogotovo nedelja kada pada Feragosto. Bar je imao strava opremljenu kuhinju i mi smo u tim pustim danima svako veče kuvali. Divne, jednostavne italijanske recepte. Rižoto sa parmezanom, sa crvenim vinom, taljatele sa vrganjima, špagete alla napoletana, salate... Bilo je nestvarno u tom praznom baru, nas četvoro za šankom jedemo i pijuckamo vince.
Koliko sam imala sreće to leto?!
Kad se setim te sreće, zabave, uživanja i smeha, uvek se setim i tuge. Usamljenosti i onih vožnji tramvajem kojima razgledam grad i razmišljam da li sam sve zeznula. Kako ću napred a nazad nema. Gde ću napred uopšte?! Srce kao da je pucalo na još par mesta. U stvari nije, samo je znalo da je kraj jedne ere. A to je uvek bittersweet.
Iz Milana sam otišla u Poljsku na odmor a iz nje sam znala da se vraćam kući. Baš u tom sudbonosnom vozu iz Gdanjska za Krakov iskristalisalo se mnogo stvari. Između ostalog da je kuća Novi Sad i da nova era počinje ne tamo gde sam ja htela, već tamo gde treba.
→ U činiji pomešati brašno, prašak za pecivo i so. U sredini napravite udubljenje i tu sipajte vodu i ulje. Sve dobro izmešajte i umesite glatko testo. Uvijte u krpu i stavite u frižider da odmori sat vremena.
→ Radnu površini posuti sa malo brašna. Od testa koje ste izvadili iz frižidera otkinite kuglicu veličine oraha pa rukama napraviti ćevap. Posuti malo brašnom i oklagijom razvaljati vrlo tanke, nepravilne trake. Trake prebacite na tepsiju koju ste obložili papirom za pečenje i premažite maslinovim uljem i pospite cvetom soli. Možete, a ne morate, posuti preko parmezan i začinsko bilje.
→ Upaliti rernu na 220°C.
→ Trake peći 6,7 minuta. Vodite računa, vrlo brzo od rumenih prelaze u izgorele (iz iskustva kažem).
→ Dok su još vruće premažite sa još maslinovog ulja i prebacite na rešetku da se ohlade.
→ Služite uz salatu ili sa humusom ili uz tanjir sireva. I obavezno hladno, belo vino.
Ja sam za laganu večeru služila krekere i uz njih sitno seckani paradajz, beli luk i nanu. Začinjen redukovanim balsamikom i maslinovim ulje. Savršeno se uklopilo u letnje veče.
U testo možete dodati i ruzmarin, bude super.
(verzija za štampu)
(recept original)
Ova šara na fotografijama nije nikakav umetnički izraz već kvar na fotoaparatu. Mada sam zahvaljujući njemu otkrila manuelni fokus i mnogo mi se sviđa, neko mi šalje znak da napravim online pauzu. I završim neke započete offline stvari. U draftu imam samo jedan recept, divan, mirisan, ukusan i savršen za jedno januarsko jutro. Nadam se da pauza neće trajati baš toliko :D
