02 03 Hleb & Lale, food & photography: Siriana, gost na blogu Miljan 04 05 15 16 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 31 32 33

Siriana, gost na blogu Miljan

34

Još od kako je pokrenula „Hleb i Lale“ pre dve godine moja Nevena me je molila da gostujem na blogu sa pričom o Siriji. Međutim  kako se rat koji  nažalost i dalje traje u to vreme zahuktao,  slike razaranja i patnje tih dana bile su udarne vesti  na svetskim medijima  u meni su samo pojačale psihosomatsku intoleranciju na sav taj nama dobro poznati , otrovni koktel   tiranije , demokratije,  terorizma ,  religije, heroja i negativaca, svetskih sila, nemoćnog siromašnog naroda i nezajažljivog, prljavog novca koji se najlakše uvećava kada se stvore baš  takvi uslovi, tako da je i svaka njena molba da se ta priča napiše ostajala neuslišena. Sve do pre par dana.



Šta se desilo? Pa, desilo se to da sam shvatio da  će se o Siriji onakvoj kakva je danas u budućnosti  mnogo pisati iz raznih aspekata:  istorijskih, kritičkih, geo-političkih  itd. dok će zemlja i ljudi koje sam ja upoznao i zavoleo biti potpuno  skrajnuti  na same margine sećanja. Ova priča je potpuno lična i sentimentalne je prirode a kao što to često biva slučaj sa dobrim stvarima u životu i ona je počela sasvim slučajno i spontano...jednog  prolećnog popodneva 2002-ge u zagušljivoj učionici na FTN-u gde je za starim zelenim klupama sedelo svega nekoliko studenata preostalih od krcate učionice i pratilo referenta IAESTE-a (oraganizacija koja se bavi razmenom studenata tehnike) kako sa liste isčitava poslednje raspoložive stručne prakse za tu godinu.  Očajno rangiran, nisam polagao nikakve nade da ću uopšte biti u poziciji da biram i dobijem bilo šta, na skup sam došao iz puke radoznalosti . Međutim,  zahvaljujući  velikom broju onih koji su ispred odustali nas nekoliko oberučke je prihvatilo priliku da ide.


Odmah po sletanju na Sirijsko tlo počinje čudan, stari, strani film bez  titlova sa scenografijom od čistog plavog neba i ogoljenog pejzaža  dok su za zvuk zadužen taksisti i vozači pretrpanih belih minibuseva  i  šarenih  autobusa koji komuniciraju sirenama i uzvicima „Yalla-Yalla“. Iz samoodbrane od neverovatne količine gostoprimstva i iskrene, dečije radoznalosti ljudi na ulicama ubzo učim svoje prve reči na arapskom: La i Shukran (ne, hvala).
Shvatam da je to zato što turista i stranaca ima jako malo, naročito u unutrašnjosti pa ljudi nemaju priliku da susreću osobe koje ne nose brkove a imaju recimo plavu kosu ili nose minđuše. „From where?“ je uglavnom sve što znaju od engleskog ali im je i to dovoljno da  započnu konverzaciju, a kada čuju Jugoslavija, malo se zbune i pogled im na kratko odluta a onda im se lice razvuče u osmeh i i kažu „aaaaaa, Saldivania..very good.“ ili „Australia? Oh, I have sister in Australia“ a zatim sledi neizbežno i više puta iskreno ponovljeno Welcome!-Welcome!


Sirijci su bili najbolji domaćini koje smo mogli da zamislimo i sada sam siguran da ih nismo zaslužili. Svake nedelje su nam oraganizovali putovanja širom zemlje sa namerom da nam je što bolje predstave. A imali su mnogo toga da nam pokažu. Malo je poznato da se u Siriji nalaze možda najbolje očuvani rimski gradovi i objekti koji su zbog blage klime, u veoma dobrom stanju dok su istovremeno potpuno lišeni prisustva i dreke dosadnih turista.  Palmira, Apameja i Basra su nezaboravni, baš  kao i prizor ostataka Saladinovog utvrđenja, srednjevekovne ruševine  predivno modelovane od žute cigle koje se nadvija nad nestvarno tirkiznim Eufratom. Biti tamo dok  sunce  zalazi za kamenitu pustinju u potpunoj tišini je doživljaj koji vam nijedna ulaznica i atrakcija u muzejima modernih gradova neće obezbediti.


Pravi naši domaćini su ipak bili divni sirijski studenti poput Rube i Zuhnija koji su svoj letnji raspust odlučili da nesebično žrtvuju družeći se sa nama i vodeći nas na najbolju šaurmu u gradu ili na partiju kaunter-strajka u lokalnu internet jazbinu. Gostili su nas u svojim kućama na večerama i bili u stanju da nas strpaju u pikap i kilometrima voze do nekog mesta samo zato da bi nam ga pokazali i zato što su mislili da bi nam se tamo dopalo.



Zahvaljujući njima bili smo u prilici da bolje razumemo sirijske gradove koji su vrveli od života i bili prepuni detalja, mirisa i običaja koji su se poput nevidljivih  slojeva fine tkanine obmotavali oko gusto zbijenih zgrada. Prastari  Sukovi, preteče šoping molova iz davnih vremena, svojim prostranstvom i vrlo zamšenom strukturom koja besprekorno funkcioniše predstavljaju pulsirajuće srce grada koje je sav taj orijentlni život pumpa svuda unaokolo ispunjavajući mističnu polutamu uličica i prolaza mirisom nebrojenih začina i slatkastim dimom nargila.
Tamo sam prvi put  probao sada omiljenu a tada potpuno meni nepoznatu hranu kao što su humus, tabuli, fatuš, falafel… i shvatio da “beštek” nije uvek neohodno koristiti. Naravno, najviše sam uživao u desertima, ultra-slatkim malim injekcijama čistog zadovoljstva u obliku raznog kandiranog voća u koje spadaju i neki mali kaktusići i zeleni orah, zatim ratluci, baklavice sa pistaćima i tako redom…


Predah uz “šaj” od sveže nane je mnogo bolje pomagao da se pregura najtopliji deo dana nego pivo koje je u najboljem slučaju imalo tek malo bolji ukus od reke Barade po kojoj je i dobilo ime.
A najbolje od svega bilo je to što nam je sve to bilo dostupno jer  smo čak za svoj skromni angažman na izradi neke makete bili plaćeni prilično dobro, kao da je Sirijcima bilo stalo da nam omoguće da možemo da iskusimo i probamo što više stvari. Nikad do tad a ni posle nisam imao takav osećaj bezbrižnosti i sigurnosti van svoje zemlje. U 3 ujutro ste potpuno normalno mogli da se prošetate najsiromašnijim kvartom Damaska a da umesto neke neprijatnosti dobijete poziv na čaj ili kafu!
 Svakako da je u vazduhu lebdelo neko neopipljivo nezadovoljstvo koje smo mi iz Srbije mogli možda jedini od čitave studentske bulumente najbolje da detektujemo, ali ono nikad nije bilo ispoljeno prema nama ni u kakvom slučaju ili kontekstu



O toj Siriji volim da razmišljam kao o blisko-istočnoj, arapskoj verziji stare Juge sa kojom deli mnoge zajedničke osobine od kojih je možda najznačajnija ta da se takva zemlja i ljudi teško mogu ponoviti.  Iz toga proističe i neka vrsta obaveze da sećanje na njih ne prepustim zaboravu. Nadam se da sam u tome bar imalo uspeo bez da Vas, drage čitaoce Neveninog bloga, nenaviknute na ovako duge tekstove ostavim plavih vratova :) Hvala Vam!


Nagrada za Vas koji ste istrajali dolazi u vidu recepta za jednu od naših omiljenih Sirijskih namirnica čije ime nismo imali pojma da izgovorimo već smo ih od milošte zvali piticama, pidicama i čamčićima a koje smo i te kako znali da tamanimo u ogromnim količinama.
Uživajte!

Fataayer bil jibneh (fatajer bil džibne)


190g brašna T400 meko
Oko 100 ml mlake vode
30ml jogurta
1/2 kesice suvog kvasca
2 kašike maslinovog ulja
1/2 kašičice šećera
1/2 kašičice soli

200g svežeg spanaća
100 g gauda sira
125g feta sira
(u Siriji koriste ovčiji sir poput hallumija. ako ste srećnik i imate gde da ga kupite, upotrebite samo njega)
100g badema
1 čen belog luka
1 šaka suvog grožđa

Ćurekot (nigella seeds)

→ Kvasac pomešajte sa malo mlake vode i šećerom i ostavite sa strane da se aktivira.
→ Brašno izmešajte sa ostatkom mlake vode, uljem, soli, jogurtom i na kraju dodajte kvasac. Umesite glatko testo koje se ne lepi za ruke. Ako trebate da dodate još malo brašna ili vode za tu konzistenciju, dodajte polako.
→ Prekrijte testo prozirnom folijom i ostavite da naraste oko 40 min-1h.
→ Dok testo raste, pripremite nadev.Sveži spanać kratko propržiti na srednje jakoj vatri pa čim voda koju je pustio ispari, dodati bademe, suvo grožđe i beli luk. Pržiti 2 minuta pa skloniti sa strane da se ohladi. Narendati gauda sir, fetu izgnječiti i pomešati sa spanaćem koji se malo ohladio. Sve dobro izmešati i dodati soli ako treba.
→ Uključiti rernu na 200°C.
→ Od naraslog testa otkidajte loptice veličine ping pong loptice,i razvaljajte u elipsasti oblik debljine ½ cm. Fil stavite po sredini pa delimično prekrijte ivicama tako da dobijete čamčiće.Vrhove blago pritisnite kako se ne bi razdvojili tokom pečenja. Prebacite na tepsiju koju ste obložili papirom za pečenje. Premažite jajetom i pospite ćurekotom.
→ Peći u zagrejanoj rerni 20-25 min tj.da se lepo zarumene.

Služiti uz čaj od nane, odlični su i topli i hladni.

(verzija za štampu)


Prijatno!

Labels: , , , , , , ,

35 36 37 38