02 03 Hleb & Lale, food & photography: Gde jedu lokalci? Novi Sad 04 05 15 16 19 20 21 22 23 24 25 26 27 28 31 32 33

Gde jedu lokalci? Novi Sad

34

Da vam dočara fud scenu mog grada, na jedan drugačiji način, pitala sam Ivanu, mog omiljenog lokalca. Znala sam da će ona, kao neko ko je istraživanju ovog grada posvetio puno, puno sati praktičnog i teorijskog rada, odabrati mesta koja će vam omogućiti da se osećate kao lokalac u našem gradu. I nisam pogrešila :)

Lokalci u Novom Sadu najčešće jedu kod kuće, kuvanu hranu. Ponekad idu u restorane - kada žele da se odmore od kuvanja ili kao u mom slučaju, kada žele da ugode sebi i jedu nešto što kod kuće ne mogu da spreme. Između kuće i restorana postoji jedan segment koji se često zanemaruje u vodičima o hrani Novog Sada, a lično mislim da je veoma važan. To je ona hrana za usput, kada nismo ni kod kuće ni u restoranu, kada smo u nekom međuprostoru  – između posla i kuće, treninga i posla, posla i izlaska. Uglavnom joj se ne pridaje puno značaja u priči i odabiru, nekako se otalja, brzinski pojede kako bi se nastavilo dalje. No, moje je mišljenje da i ova hrana zaslužuje pažnju kod izbora, baš kao i ona koju jedemo u restoranima ili spremamo kod kuće. Sigurno već pogađate da je u pitanju ulična hrana koja, iako nosi taj naziv i sugeriše da se jede na ulici, pruža zaista puno mogućnosti za kreativnost – možemo je poneti u park, do klupe, plaže, do mesta gde se okupljamo sa društvom, ili je možemo pojesti sami, uživajući podjednako kao u „pravom“ obroku.

Ovo je priča o uličnoj hrani Novog Sada. U poslednje vreme otvara se dosta mesta za ovakve zalogaje i ponuda je raznovrsna. Najčešće se otvaraju lokali sa roštiljem i indeks sendvičima, no ja ću ih ovog puta preskočiti i ukazati na neka druga mesta, koja ipak nisu tipska i poseduju neki svoj pečat kao znak da se neko potrudio. U odabiru mesta mi je pomogao Mirko, takođe Novosađanin i gurman sa kojim delim slična interesovanja za lokalni kontekst – ljude, kulturu, arhitekturu, i naravno hranu. Kada se družimo, hrana je skoro uvek prisutna – nekad zapravo, a nekad samo pričamo o tome šta i gde smo lepo jeli. Kod Mirka volim to što je jedna od retkih osoba koja prepozna začine i sastojke u jelima, i ume da ispriča priču o ukusu koji je upravo probao. Postoje mesta koja redovno posećujemo, zajedno ili odvojeno, i koja mirišu po našem gradu i nude ukusne zalogaje koje možete zgrabiti u ruku i odneti da ih pojedete na nekom svom mestu.


Mesto oko kojeg smo se odmah složili je Koliba, gde se pravi burek ispod sača, relativno nova hrana u Novom Sadu. E, šta smo propuštali sve ove godine, a nismo ni znali. Za one koji ne znaju (a mislim da možda i nema takvih jer su Novosađani verovatno poslednji koji su ga otkrili), to je burek pečen na prirodnom, bukovom ćumuru ispod sača. Ima raznih ukusa, burek je naravno jedini s mlevenim mesom, ostalo je sirnica, zeljanica, krompiruša, pita sa šampinjonima, pita sa višnjama, jabukama, tikvicama, i specijalitet - pita sa pilećim belim mesom. Verujem da se pitate otkud sad belo meso u piti i kakav je to ukus. Verujte, ukus je takav da poželiš da ga jedeš ne samo kao uličnu hranu i usput, nego i češće, za stolom, da joj se posvetite s više pažnje, kako i zaslužuje. Mirko je često jede posle treninga, a ja kada mi se jede nešto jače, ne tako masno, a ukusno.


Drugo mesto je meni važno zato što sam tu jela prvi put giros u Novom Sadu, i to giros koji je pravio pravi Grk. Pre toga, ovaj preukusni jestivi smotuljak sam jela samo na letovanjima u Grčkoj. Moram priznati da mi je dok sam bila malo starija, a još nisam počela da letujem sa društvom, jedan od motiva da izdržim letovanje sa roditeljima na moru bio baš taj giros. Ukus reš pečenog mesa sa pomfritom, lukom, tzatzikijem, povrćem u pita-hlebu, bio mi je svetla tačka i velika radost na porodičnim putovanjima. Obradovala sam se kad sam pre petnasetak godina prvi put videla plavo-beli grčki enterijer i vlasnika Janisa koji dočekuje goste. Od tada se otvorilo dosta giros mesta u Novom Sadu, ali nekako uvek kada sam za giros odem u Gyromaniu. 


„Nisam još bio kod tog Paola, uvek je zaključano kad odem tamo pre dvanaest“, kaže mi Mirko svaki put kada ga pitam da li je bio u Napoli Centrale. (Paolo  je izgleda zatvorio Napoli. Ali ipak proverite jer on ponekad ide u Italiju na duže, zatvori radnju pa posle kada se vrati ponovo počne sa radom)
Paolo ne radi prepodne i zato smo otišli tamo predveče, u najlepše vreme, kada pasaž u Dunavskoj 23 obasjaju poslednji zraci sunca, a Paolo se taman zaukava da pravi pice, paste i aranćine (ital. arancini) za uveče. Ovde ćete pojesti pravu pica fritu (ital. pizza frita), onakvu kakva se jede na ulicama Napulja (takvu su istu jeli Gennaro i Antonio (Two greedy Italians), baš u Napulju, pa znam da je to istina). Specifičnost ove pice je da je testo prženo u dubokom ulju (ali je dobro oceđeno!). Ukus je divan, preko tog tankog hrsakvog testa stavljen je nežni pelat, a po njemu ukusna mocarela i listovi svežeg bosljka. Naravno, kod Paola ne možete dobiti samo picu, odmah nam je doneo i aranćini – kuglice koje oblikom podsećaju na  male narandže, a ustvari su oblikovani rižoto koji je na kratko spušten u duboko ulje samo na toliko da se napravi hrskava korica. Iako je ovo pravi restoran ulične hrane, gde se hrana pakuje i nosi, Paolo je stavio i par stolova i stolica, koje su nas pozvale da sednemo i pojedemo naše delicije baš tu. Uživajući u atmosferi, dok je sunce padalo pod sve većim uglom, primetila sam jednu terasu iznad pasaža na kojoj je stariji par živahno razgovarao, i pomislila „Vau, kako je super životno, sigurno je tako u Napulju“. „Ej, vidi ovu terasu, izgleda mi kao da je u Napulju“, rekao je Mirko. Niko od nas dvoje, naravno, nije bio u tom gradu, ali nas je nešto navelo da pomislimo da je tamo baš tako – ljudi sede na terasama i glasno se dovikuju, a oko njih cveće, veš koji se suši i neki stari, raspareni nameštaj. Možda ulice Napulja nisu ni nalik ovom pasažu gde smo sedeli, ali mi i dalje želimo da verujemo da je Paolo odabrao baš ovaj kutak jer neodoljivo podseća na napuljske skrivene uličice.


U pešački najprometnijoj ulici Laze Telečkog smestio se Perec , pekara sa raznim pecivima, ali i sa čuvenim perecima – tankim, hrskavim, običnim ili premazanim belim lukom i paprikom. Ovaj perec možete grickati skoro uvek, a to je kada:

-          pijete piće u obližnjem kafeu,
-          čekate „pravi“ obrok,
-          vam se jede „nešto, ne znam tačno šta“ pa to smišljate uz perec,
-          se šetate gradom, sa ili bez razloga,
-          radite na ArtEko marketu u Katoličkoj porti pa znate da je perec blizu i non-stop vas mami,
-          vam se jednostavno baš jededobar hrskavi perec.

Mogu vam reći da u ovu pekaru idem namenski po perec i retko šta drugo tamo kupim. Ne znači da ostalo nije dobro, ali kad vidim ove vitke izuvijane belolukave vragolane, fokusiram se samo na njih.


U blizini Pereca, u ulici Zlatne grede, nalazi se radnja finih peciva i kolača „Carica“. Mirko je svakodnevni posetilac ovog mesta i toliko je očaran da je ona za njega „Čarobnica”, a pravo ime nikako ne može da zapamti. Čarobnica zna da „momak voli čivut-pitu“ i pakuje mu s vrata jednu, onako kao kad ste stalni gost u kafani pa vas konobar ni ne pita šta pijete. A da čarolija bude veća, u kesu ubaci i par medenjaka „baš sad napravljenih, svežih“, dok ne stigne negde da na miru pojede sočnu čivut-pitu (za neznalce, kao što sam bila ja, to je troslojni kolač sa makom, jabukom, orasima i džemom od šljiva, sa korom od prhkog testa i šećerom u prahu odgore). Reći ću samo ovo – grešno slatka prhko-sočna bomba! Pored ovog kolača, u radnji „Carica“ prave i torte razne sorte, domaće kolače – krempite, mađarice, vanilice, medenjake; slane kiševe, kroasane, štanglice i sendviče. Štagod da uzmete – nema greške.  


I za kraj jedan restorančić gde ulična hrana nije prioritet – Ananda, mesto sa veganskom hranom gde se (kako mu ime kaže) pretenduje na „blaženstvo, stanje iznad čula, misli i uma“. Oni prave dnevne obroke, veoma ukusne i hranljive, ali imaju i sendviče, pice, mafine i energetske kuglice napravljene od kvalitetnih sastojaka. Njihov koncept poziva da zastanemo, odvojimo se od problema iz prošlosti i planova za budućnost, da uživamo u svakom zalogaju hrane, gutljaju kafe ili čaja i osetimo to što unosimo u sebe svim čulima. Mirko i ja smo proširili taj koncept i na javni prostor – ulicu. Mislimo da se može uživati i uz hranu za poneti, kada se smestite u ambijentu koji vas ispunjava, odmara ili nadahnjuje. Itekako smo dostigli stanje blaženstva iznad čula, misli i uma kada smo pojeli savršeno parče vege pice, sa bazom od integralnog testa, povrćem i začinima, u senci stare vojvođanske građanske kuće kojoj smo izbrojali sedam slojeva farbe. Estetski doživljaj i čulo ukusa napravili su neponovljiv spoj i to je ono što uličnu hranu razlikuje od jela u restoranu – ti biraš scenografiju gde ćeš uživati u njoj, tako da je svaki put drugačije.


Kako sam na početku rekla, ovo je samo delić segmenta ishrane koju Novi Sad ima, hteli smo da vas zagolicamo i pokažemo neka mesta koja biste teško otkrili da niste lokalac. Ovako – čuvajte ove insajderske informacije i vidimo se u Novom Sadu, možda baš na ulici ili trgu u zajedničkom ugođaju sa hranom koju smo tu doneli.


Ako dolazite u Novi Sad i želite da doživite njegovu gastro-scenu, od ulične hrane, preko pijaca, do restorana, kafeterija, kafanica, vinarija i drugih skrivenih i manje skrivenih mesta, slobodno me kontaktirajte na tastingnovisad@gmail.com, sa zadovoljstvom ću sa vama podeliti priče o hranljivoj strani mog grada na gastro turama "Ukusi Novog Sada".

Foto: Mirko Žarković i Miroslav Dajč

Labels: , , , , , ,

35 36 37 38