Naša avantura od početka nije obećavala. Ma ni od sredine da
budem iskrena.
- Nedelja dana strke, zbrke i zilion stvari koje
se moraju obaviti.
- Promena itinerara dva dana pred polazak jer na
jezerima u Lombardiji bi padala kiša sve vreme naše vožnje i kampovanja.
- Promena kompletnog itinerara jer bi Miljan hteo
da ide da biciklamo uz more ipak.
- Svadba, dan pred polazak u Italiju.
- Prvi dan menstruacije na dan polaska.
- Kvar na kolima u Vicenzi.
- Promena itinerara, ostrvo Elba je mnogo lepše i
bolje od dela toskanske obale koju smo planirali da obiđemo.
- Večera i druženje kasno u noć sa Dani i Đanlukom
koje nismo videli sto godina.
- Dolazak u Castellinu in Chianti u kasnim
poslepodnevnim časovima gde zbog moje fizičke iscrpljenosti, umesto biciklanja,
odlučujemo da iznajmimo sobu (u kući sa bazenom :D) i odmorimo se kao ljudi pre
polaska u avanturu .
- Promena itinerara, trajekt za Elbu je preskup +
ne isplati se da idemo tamo samo na 4 dana. Vraćamo se na itinerar uz more.
- Biciklanje do Poggibonsija gde je Miljan pao sa
bicikla (ja sam kriva, naravno).
- Kašnjenje na voz do Siene i čekićanje dva sata.
- Obaveštenje u Sieni da je pruga kojom smo
trebali da stignemo do mora u prekidu do 15.09.2015.
- Promena itinerara. Nemamo pojma gde ćemo.
Bila sam ubeđena da jednom kada krenemo, sve će da krene kao
po loju. I bilo je upravo tako! Krenuli smo od Siene u Abbaziu San Galgano.
Nešto što želim da vidim od moje prve posete Toskani. Krajolik je bio lep,
prolazili smo kroz mesta karakteristična
za taj deo Toskane i napravili pauzu za ručak u predivnom gradiću Sovicille gde
smo jeli u lokalnom baru sendvič sa pekorinom i artičokama između dva parčeta
hleba. Oduševljeno smo posmatrali lokalce kako ulaze, naručuju kafu ili čašu
vina, ćaskaju sa gazdaricom i kovali plan kako ćemo večeras u našoj sobi (koju
još uvek nismo pronašli, kamp naravno ne postoji u krugu od 30km) u Monticianu
da idemo na večeru i pijuckamo vince na glavnoj piazzi. Otprilike u tom nekom
momentu se završava ono kao po loju. Razdragano smo krenuli dalje ni ne sluteći
da nas očekuje vožnja uzbrdo 8 kilometara. O Bože kakav šamar! Ja ne znam kako
sam to uspela, sama sobom sam bila oduševljena. Sledilo je spektakularno
spuštanje, sreća, slikanje, predivna sela Val di Merse i ubeđenost da više neće
biti ovakvih iskušenja. M da, 2 km uzbrdo pred opatijom mi se činilo kao 20...
Naravno da kada smo stigli, opatija je bila zatvorena i mrak je počeo da se
spušta. Ipak, sreća nas je pogledala, agriturismo koji se nalazio odmah pored imao je
slobodnu sobu po vrlo pristojnoj ceni. Večerali smo ribolitu i salatu i
pijuckali crveno vino. Plan za sutra je bio skovan, zbog prevelikog napora danas,
sutra idemo pravac u kamp (koji ima i bazen) i ima ostatak dana da uživamo.
Blizu je, tričavih 30 km ima to da spičimo, sad smo iskusni.
Ujutro smo pojeli granolu koju sam ponela od kuće i zaputili se
ka opatiji dok još niko od turista nije došao. Ispunila je sva moja očekivanja.
Neverovatna je.
Polako smo se spremili i krenuli prvo na kafu sa loklacima u
Monticiano (opet uzbrdo, jel) pa raspevani ka kampu. Taman na ručak! Vožnja je
počela spektakularnim spustom. Negde na sredini spuštanja počela sam da se
brinem, kada se ovako dugo spuštamo, da li to znači da ćemo opet, isto toliko
da se penjemo? Pa naravno da hoćemo! Sva osećanja sam na tom brdu doživela. Od sreće do očaja. Pa nazad. Toliko smo dugo vozili uzbrdo, kroz šumu, da kada
smo počeli da se spuštamo bilo je vreme za ručak. San Lorenzo a Merse je učinio
da zaboravim svu bol, ručak na kamenim stepenicama u društvu drugova biciklista
(opet sendvič u hlebu sa pekorinom i artičokama+tunjevina) opustio me do te
mere da sam opet bila razdragana i predosećala da će kamp uskoro da se pojavi i
ja ću pored bazena da pijuckam kapućino i smišljam šta ću da večeram. Još jedan
spektakularan spust ali avaj, ne na sledeće brdo već u dolinu! Juhu osećanje je
trajalo čitavih 3km. Onda smo opet počeli da se penjemo i shvatili da se naš
kamp nalazi na vrhu brda. Beše to 6km ćutanja. Biciklanje uzbrdo posle ručka,
ne preporučujemo.
Kamp je bio strava, na kraju sam stigla i da popijem kapućino
pored bazena. Za večeru smo naručili pola menija i od umora zaspali u 21h. Ja
sam bila budna već u 23h, spavanje na zemlji, bez obzira na podlogu (očigledno
pretanku) je prestrašno. Beše to jedna duga, duga noć.
Treći dan je počeo sjajno! Otkrili smo Murlo, vreme je bilo
savršeno, snimali smo se i fotkali u zelenom poljima iz kojih su izvirivali
čempresi. Koje je to bilo oduševljenje! Brdašca su bila prijatne visine, taman
toliko da ne izađemo iz forme. Prelazili smo ih lako. Sve u svemu, treći dan je
obećavao. Konačno ono šta sam čekala ova dva dana. Od silne razdraganosti
odlučili smo da skrenemo levo kod Albukerkija i krenemo do Montalcina kroz
Castiglione di Bosco, potpuno ignorišući reči bosco-šuma i castiglione koje ne
znam šta znači ali definitivno podseća na neki castello, a castello iliti dvorac
je uvek na nekom brdu.
Ne bih se previše prisećala tog dana. Reći ću samo da se
Castiglione di Bosco sastoji od neke velike, prelepe vile zatvorene za javnost
i hotela u kom noćenje košta devet hiljada eura (to smo posle izguglali jer konsijerž nije hteo da me pusti da uđem da sipam vodu već je on sam otišao i sipao nam, znao je čovek šta nas čeka pa se sažalio).
Nastavak puta od 15 km ka Montalcinu je bio uzbrdo, naravno, po makadamu sa
povremenim tuširanjem prašinom od strane kamiona i kola koji su vozili reli.
Znate ono osećanje kada očaj prelazi u nevericu takvu da se
na kraju moraš početi smejati.? Baš to. Ne, nisam doživela nervni slom tada. Četvrti dan
je rezervisan za to :D
Sada kada čitam ove gore redove i dalje ne znam kako to da
sam svejedno svako jutro ustajala srećna i spremna za pokret. Potpuno
entuzijastična. Ali valjda kada smo četvrto jutro umesto da se spustimo od
Montalcina i nastavimo put ka San Quirico d’Orcia, se spustili na pogrešnu
stranu pa smo morali opet da se popnemo u Montalcino (a to je jedan od najviših gradića u Val d’Orcia),
je to bila zadnja kap u čaši. Negde na 2km od San Quirico d’Orca, podigla sam
pogled ka nebu i rekla:
Ok, shvatila sam, putovanje biciklom nije za mene. Priznajem.
PRIZNAJEEEEM!!!
Tu je počeo moj dijalog sa sobom, dok vozim uzbrdo naravo, kako ćemo da
nađemo smeštaj u San Quiricu i da ostanemo tamo do subote. Ok je priznati
poraz, nismo svi stvoreni za biciklanje. Jeste, Miljan će se sigurno razočarati
ali sigurno mu je draže da sam iskrena.
Dijalog sam nastavila na glavnoj piazzi dok sam jela breskvu i pila kafe
marocchino, bezuspešno tražeći wi-fi da otkažem sobu u Castelmuziu (opet castel;
da li ste primetili da smo mi spavali u kampu samo jednom a kamp opremu sve
vreme nosimo sa sobom?). Kulminacija se desila kada je Miljan hteo da podeli sa
mnom svoj tanjir paste i ja sam se izderala na njega da me pusti na miru.
Mirenje sa sudbinom donelo je oslobođenje i rešenost da ne odustanem bez obzira na sve.
Kao nagradu za istrajnost, put do Castelmuzia iako izuzetno
brdovit, protekao je u smehu, snimanju, fotkanju i jedenju kupina pored puta. Dočekalo nas
je jedno od najšarmantnijih mesta (sa samo 200 stanovnika) u Toskani i sobica iz snova. To veče u
jedinom baru i restoranu u mestu smo pijuckali aperol spritz za aperitivo pa
posle klopali jednu od najboljih italijanskih večera ikad.
Užitak i sreću nije pokvarilo ni to što sam u sred noći pala sa kreveta na pločice i zaradila
masnicu kao suvenir.
Subota je osvanula, krenuli smo ka Ascianu pa na voz do
Castelline gde su nam parkirana kola. Ne znam šta se desilo ali za promenu,
odabrali smo dobar put. To nikako ne znači da nije bilo brda ali smo prolazili
kroz jedan od najlepših delova Toskane, put je bio odličan, nije bilo saobraćaja i
100% smo uživali. Popili kafu sa lokalcima u Montisiju, napravili piknik na
poljani kod bala sena, pravu gozbu sa mojim krekerima, ruskom salatom, med
medenim čeri paradajzom i tunjevinom. Čisto da se ne opustimo previše i da ne
pomislimo da se avantura završava glat,
zakasnili smo i na voz u Ascianu i na onaj u Sieni.
Na brdo smo stigli u sumrak gde su nas Foozdiji i Lana čekali sa hladnim muškatom, tanjirom smokvi iz Poreča i sirevima. Uz čašicu i bockanje smo im pričali naše dogodovštine, o našim pogrešnim skretanjima i, sada shvatam, o putevima koji nekad nisu bili onakvi kakve smo zamišljali i hteli, ali su bili ispravni.
Bila je ovo avantura zbog koje se osećam mnogo komotnije sama sa sobom.
I naravno da ću je ponoviti.
Marokanski gulaš od povrća
Znam da ovo jelo nema nikakve veze sa pričom ali već na sredini putovanja, iako je italijanska kuhinja jedna od mojih omiljenih, strašno sam se uželela moje dobre, celovite hrane.
Čim sam došla kući potopila sam naut i crni pasulj, nakupovala cvekle, šargarepe i salate i zaista nisam mogla da zamislim kako jedem pastu barem nekoliko dana. Onda sam išla na pizza veče sa društvancetom. Ali već sutradan jeli smo za ručak veliku salatu i pljeskavice od tikvica sa semenkama suncokreta i leblebijom. Balansirana ishrana, moja omiljena :)
Za 4 osobe:
1 glavica luka (sitnoseckanog)
3 čena belog luka (sitnoseckanog)
200g hokaido bundeve (isečene na sitnije kocke)
½ kašičice cimeta
1 kašičica đumbira u prahu
1 kašičica korijandera
½ kašičice kumina
3 kruške (srednje čvrste, isečene na sitnije kocke)
3 slatke, crvene paprika
250g čeri paradajza
(ukoliko paradajz nije u sezoni, koristite pelat 1 konzervu. U tom slučaju izbacite paradajz sok)
125ml paradajz soka
125 ml vode (ili supe od povrća)
1 kašičica meda (za vegan varijantu koristite šećer od kokosa ili trske)
Himalajska so
1 kašika maslinovog ulja za kuvanje
100g prosa
Voda
½ kašičice kajenske paprike (ili aleve)
50g pečenih badema ( sitnoseckanih)
→ Na srednje jakoj vatri propržite papriku 3-4 minuta na maslinovom ulju. Dodajte bundevu, crni i beli luk, začine i malo posolite. Uz povremeno mešanje pecite oko 5-6 minuta pa dodajte kruške, čeri, paradajz sok i vodu.
→ Izmešajte, dodajte još malo soli i poklopite. Smanjite vatru na srednju temperature. Ostavite da se kuva 10 minuta tj dok bundeva nije skoro kuvana. Sklonite poklopac sa gulaša i ostavite još 5-6 minuta da se malo ukuva i dodajte med. Ali prvo probajte. Ako vam se dopada slatkoća, ne morate dodavati med, mada je jako fino kada je slatkoća naglašena.
→ Dok se gulaš kuva, pripremite proso. Proso prelijte sa vodom tako da sva zrna budu potopljena i da je voda iznad oko 2cm. Posolite i poklopite i na srednje slaboj temepraturi kuvajte oko 15-20 minuta. Povremeno proverite da li je sva voda isparila, pa ako jeste, probajte proso da li je kuvan. ako nije, dodajte još malo vode i poklipite opet dok se ne skuva. Nemojte mešati već samo kašičicom malo razgrnite do dna da vidite da li je voda isparila.
→ Dok se gulaš ukuvava, skuvan proso promešajte viljuškom i dodajte kajensku paprika i bademe.
→ Sklonite šerpu sa ringle, pospite sa listićima peršuna i poslužite toplo uz proso.
(verzija za štampu)
Prijatno!
P.S. Sve fotografije sa putovanja je uslikao Miljan. TELEFONOM! Istovremeno smo sve fotkali i sa analognim fotoaparatom, jedva čekamo da vidimo rezultat :)