Ovih dana puno razmišljam o tome kako uvek za Božić i Uskrs dobijem poriv da umesim neko posebno pecivo ili hleb. Ni sama ne znam odakle to. Kod nas u kući se nikad nisu slavili verski praznici. Mama i tata su odrasli u komunističkom društvu. Kod nas su se Božići i Uskrsi više obeležavali nego slavili. Dok smo živeli u Kovilju, gde su ljudi baš religiozni, ja sam mislila da verujem u Boga i silno sam želela da slavimo a ne samo obeležavamo te važne datume. Vremenom, kako sam odrastala religioznost me je napustila ali vera u nešto veće od nas samih, ne.Tako da se u našoj maloj Cvijetić porodici Božić obeležava u vidu porodične večere a Uskrs u vidu svečanog doručka.
To sa uskršnjim doručkom nosim sa sobom od kada znam za sebe. Mislim da dugo nisam ni znala da postoje dva Uskrsa. Majka Vida i deda Milanko su bili u partizanskom fazonu. Kod njih se nisu slavili crkveni praznici. Ne što nisu verovali u Boga, čak mislim da jesu jer je majka uvek pred spavanje govorila Bože pomozi, već prosto Uskrs se nije slavio. U našoj bližoj familiji slavio se samo jedan i to na salašu u Plavanjskom ritu kod bake Pauline i deda Martina.
Dunav smo prelazili kod kafane kod Majkice. Nekad nas je deda čekao pa nas ubacio nekom od poznanika u prikolicu da nas preveze a najčešće smo išli peške. Uopšte ne mogu da ocenim koliko je salaš udaljen od Majkice. Meni se uvek činilo užasno daleko a verovatno nije više od 500m. Žao mi je što onda nismo imali fotoaparat da se slikamo. Nas trinaestoro na dolmi koračamo, trčimo galamimo, smejemo se... Tu na bentu inače nema nikoga. Svi na salašima čim čuju neku buku, kola, motor odmah proviruju iz daljine, iz svojih šljivika da vide da li poznaju putnika namernika (tako smo i baka i ja uvek. onda nagađamo ko bi to mogao da bude iako, realno, nema šanse da se vidi sa te daljine. al prepoznajemo kola, motor ili bajs). E kada smo mi dolazili, niko nije morao da proviruje. Svi su znali da dolaze Zelunke.
Onda se sjurimo sa benta pored senika koji nam je uvek bio omiljeno mesto za otpadanje (mada i čardak smo voleli) pa kroz šljivik do kuće. Baka, užurbano šepa od smederevca do stola, sve postavila. Deda, naravno, planduje ispod drveta sa kog svira radio Beograd 2.
Sve na stolu, ali baš sve, potpuno domaće. Hleb, šarena jaja, šunka, sir, mladi luk i duguljasti ren. Tanjiri raspareni, oni od emajla i keramički, čaše i beštek raspareni a sve divno i niko ni ne obraća pažnju na to. Sedimo na klimavoj klupi, na panjevima i starim stolicama.
Posle doručka mi mlađa deca (Lana i ja) smo obavezno napravili krug da obiđemo sve životinje, čekiramo krave i ako ima neko telence da se poigramo sa njim. Onda đir kroz njive i baštu pa pravac senik da skačemo sa njega i pravimo tortice od blata. Velika deca bi nas čekala tamo, zaokupljena pubertetskim pričama.
Mama i tetke bi sa bakom spremale ručak na smederevcu- supa od bakine koke, rezenci sa domaćim jajima, sosa i krompira i pečena patka i krompir iz rerne i salata puterica pride. To je bila standardna postavka. Nije se ekperimentisalo sa dobitnom kombinacijom, niko to nije ni želeo.
Deda i muškarci bi se negde izgubili po njivama ili čekirali štale, svinjce i živuljke.
Onda bi posle ručka svi utonuli u neki mir. Neko bi spavao, neko kunjao, neko raspremao i prao suđe a neko počeo da sakuplja životinje koje (ne)će poneti kući- ja.
U rano predvečerje već bi se popakovali i krenuli nazad dolmom na skelu. Povratak je uvek bio spor, tih, ni sličan dolasku. Mirisali bismo na slamu i blato, umrljani, čupavi i mnogo zadovoljni. Kada pređemo nazad na vukovarskoj strani bi već skoro pao mrak. Svako u svoja kola pa domu svom na kupanje.
Tako su izgledali svi naši Uskrsi a i nedelje na salašu dok nas život nije poslao na sto strana. Baka i deda su prodali salaš. Za Uskrse smo se i dalje nalazili. Nikad u punom sastavu ali i dalje je uvek bio poseban taj dan.
Kažem, mnogo mi je žao što onda nismo nosili fotoaparat sa sobom pa da imamo zauvek uspomenu i u albumu. Al možda bi se u tom slučaju ulenili i uspomene nam ne bi bile ovako žive. Mada teško je zaboraviti koji smo srećnici bili što smo imali salaš.
Đevreci od speltinog i ražanog brašna
Za 5 đevreka:
375 ml toplog mleka
1/2 kocke svežeg kvasca
2 kašike šećera od kokosa (ili1,5 kašika smeđeg šećera)
400g brašna od spelte
100g brašna od raži
1 kašičica praška za pecivo
1 kašika gustina
So
50g gija (ili otopljenog putera)
1 žumance za premazivanje
Mešavina lana, semenki suncokreta i komadića badema.
Kvasac rastopiti u toplom mleku, dodati šećer i ostaviti par minuta da kvasac proradi.
U činiji u kojoj ćete mesiti stavite polovinu speltinog brašna, ražano brašno, prašak za pecivo, gustin i kvasac rastvoren u mleku. Izmešajte. Dodajte polovinu količine gija i so pa polako dodavajte ostatak speltinog brašna, tako da testo bude meko, blago lepljivo. Ukoliko mesite ručno, pripremite ostatak količine gija sa strane, namažite ruke njime i mesite oko 10 minuta. Testo je baš vlažno i lepi se ali nemojte dodavati još brašna već samo mesite. Ako vam se počne lepiti za ruke, opet namažite ruke gijem. Treba da utrošite svu količinu gija. Kada se dobro umesi testo će postati glatko i jednostavno za rukovanje. Ukoliko možete, mesite testo u mikseru nastavkom za hleb 7-8 minuta. U tom slučaju, odmah dodajte sav gi. Kada se dobije glatko testo koje se ne lepio za ivice posude, izvadite testo, namažite posudu gijem pa ga vratite u posudu i ostavite na sobnoj temperaturi (na mestu gde nema strujanja vazduha) 1h tj.dok se testo ne uveća za duplo. Posudu prekrijte krpom ili prozirnom folijom.
Lagano pobrašnjavite radnu površinu. Od naraslog testo formirajte 10 loptica iste veličine.
Uzmite dve loptice pa od njih napravite dve kobasice dužine 30 cm. Upletite te dve kobasice i spojite njihove krajeve tako da dobijete krug. Ponovite postupak dok ne napravite 5 đevreka.
Poređajte u tepsiju na koji ste stavili papir za pečenje tako da ostavite dovoljno mesta između kako se ne bi dodirivali. Prekrijte krpom i ostavite sat vremena da narastu. Ili ih prekrijte prozirnom folijom i stavite u frižider. Kada budete hteli da pečete (ujutro ili sledeći dan) izvadite da se ugreje na sobnoj temperaturi oko sat vremena pa tek onda pecite.
Uključite rernu na 180°C.
Premažite đevreke žumancetom i pospite mešavinom suncokreta, lana i badema.
Pecite u već zagrejanoj rerni 25 minuta, dok se ne zarumene.
Izvadite iz rerne na rešetku i prekrijte krpom da se malo prohlade.
Poslužite toplo ili zamrznite višak pa podgrejte pre jela.
Đevreci su najlepše ako se jedu isti dan.
Keramika: Ja! :D
Napravljena u Blatobran ateljeu, Internacionalnih brigada 71, Beogradu u sklopu radionica keramike. Učitelj: Jovana Čavorović